Kako objaviti svoju prvu knjigu za decu i zašto?

515

Razgovarali smo sa Anom Jovanović, autorkom knjige za decu „Mamine priče“. Želeli smo da saznamo kako izgleda „praviti“ knjigu koja je namenjena najmlađim čitaocima, sarađivati sa ilustratorom, izdavačima, tok kreativnog procesa, šta posle objavljivanja knjige. Saznali smo iz prve ruke i verujemo da će biti korisno za sve vas koji želite, razmišljate i maštate o svojoj knjizi.

„Mamine priče“ su tvoja prva knjiga. Kako si došla na ideju da objaviš knjigu?

– Mamine priče su rezultat višegodišnjeg pričanja priča za laku noć mojim ćerkama. Čitala sam im knjige za decu, pesme, bajke, basne, ali sam shvatila da je današnja hiperprodukcija doprinela i slabijem kvalitetu literature. Loši prevodi, površna prepričavanja klasika, sve više „projekata“, a sve manje prave dečje književnosti. Nisam pristalica ni bajki na kojima smo mi odrastali. Onih u kojima vukovi jedu bake i decu, pa im raspore stomak, drže decu u kavezu u kućici od slatkiša, onih u kojima mame umru, tate su mlakonje, a maćehe su zle, princeze se udaju i samo tada je srećan kraj.

Naravno, ima i sjajnih knjiga za decu i mi ih čitamo, volimo i preporučujemo.

Ne znam u kom trenutku sam počela da im pričam priče „iz glave“, u dahu, ali znam da su im se okice širile, a da su posle njih spavale mirno. Mamine priče umiruju, pune su ljubavi i razumevanja, nežne, zabavne, pitke. Želela sam da te priče stišaju celodnevnu tenziju, da budu kao šolja toplog mleka. Pratila sam njihove reakcije i u hodu smišljala radnju, likove, rešenja. One nemaju neku mega značajnu životnu pouku, jednostavno su lepe priče za laku noć. I deca, ne samo moja, obožavaju Medin crveni šešir, Jednu sasvim običnu mačku, Vilija, čarobno prase, Mazicu…

Priče smo znali napamet i u jednom trenutku sam sela i zapisala ih. Tako zapisane su stajale mesecima, neke i godinama. Nekada sam ih čitala na telefonu i pomislila kako bi bilo zgodnije da su odštampane. Na tu misao se nadovezala i želja da to onda bude prava knjiga.

I onda se vizija lako obllikovala. Knjiga sa pričama za moje ćerke. Priče koje će i one jednom pričati svojoj deci. Mamine priče. I ljubav je rođena.

To je lakši deo.

Lakši? Koji je onda teži deo? Šta je teže od pisanja?

– Eh, pisanje je najlepši deo. To će potvrditi svako ko piše, pisanje se diše, živi. Ja nisam pisac, ali volim da pišem. Volim i da slikam, a nisam slikar. Pevam, nisam pevačica. Mislim da izdavanje knjige ne treba da bude privilegija samo pravih pisaca već da bude dostupno svakoj osobi koja želi to da uradi. Ako svako može da ima svoj blog, zašto ne i objavljenu knjigu? Ne pričam o kvalitetu sadržaja već o mogućnosti da možete da objavite svoju knjigu. Island, recimo, ima divnu statistiku: svaki deseti stanovnik je izdao knjigu.

Teoretski je to i u Srbiji moguće, praktično – ne.

Prvi problem?

Knjigu sam zamislila sa ilustracijama i prvi korak je bio da nađem ilustratora. Prvi izbor je bila Tatjana Trajković i probne skice su bile odlične. Ipak, Tanja je tada imala brojne obaveze i pored najbolje želje i volje, nije mogla da se posveti ilustracijama. Potraga za ilustratorom mi je oduzela najviše vremena. Početak saradnje koja nije realizovana je bila sa ukupno četiri ilustratora. Tu nije problem bio honorar ili naš odnos, jednostavno – nije se desilo. Istina je da je ilustrovanje veoma težak i zahtevan proces.

Posle dosta vremena, krug se zatvorio i ponovo smo se Tanja i ja našle u istoj priči. Napravile smo prvi prelom knjige kako bismo odredile pozicije ilustracija i izgled same knjige. Tu je moja vizija knjige došla do izražaja: format, korice, pozicija teksta, raspored, a onda uz Tanjinu stručnu podršku knjiga počinje da liči na današnje izdanje. Uz izuzetnu saradnju, sve je teklo glatko i vedro, knjiga je dobila svoju boju nakon šest meseci saradnje sa Tanjom.

OK, imamo sadržaj, imamo ilustracije, šta je sledeći korak?

– Bilo bi idealno da sve to radite pod okriljem neke izdavačke kuće, ali to je retko kad slučaj sa neafirmisanim autorima. Da ste srećnik sa izdavačem iza sebe, imali biste na raspolaganju urednika koji bi sa vama radio na tekstu, korekcijama i dopunama. Izdavač bi se pobrinuo i za lektorisanje, pripremu za štampu, distribuciju. Bez njega, opcija je „u se i u svoje kljuse“.

Sledeći korak je lektura/korektura/redaktura taj deo je sjajno uradila Jovana Džambić. Priče su posle njenog nežnog dodira lepo uglancane, višak je izbačen, manjak ubačen.

Čitanje i lektorisanje nije jednokratan posao, mislim da Jovana zna napamet sve priče.

Kada je knjiga posložena, lektorisana, sa dizajniranim koricama, vreme je za odluku šta dalje: da li ponovo krenuti u potragu za izdavačem ili sam objaviti? Moja odluka je bila da budem samizdat, ali sam u prednosti jer sam i privrednik. Tako je Krojač postao izdavač, pa nisam knjigu objavila kao fizičko lice. To je bolja opcija jer smo tako ušli u Vulkan knjižare, Deretu, Zepter, a i imam distributera.

Šta je obaveza izdavača?

– Knjigu koja je pripremljena za štampu, uključujući i impresum koji ima svoje zakonom određene stavke, podnosite Narodnoj biblioteci Srbije koja će dodeliti CIP i ISBN broj. To je veoma jednostavan postupak, a ljudi koji tamo rade su iznenađujuće ljubazni i dragi. Knjiga se podnosi u elektronskom formatu (USB, CD – vraćaju se), popune se obrasci i uplate takse (svi podaci su na sajtu NBS). CIP i ISBN stižu mejlom sutradan i to se potom unosi u knjigu. Nakon izdavanja, NBS odnosite obavezne primerke knjige. To mi je najdraži deo celog postupka jer će „Mamine priče“ biti zavedene i dostupne za buduće generacije.

Pretpostavljamo da je nakon svega obavljenog, knjiga odštampana. Radost je sigurno velika, ali kako je prodavati?

– Sve je na autoru. Čak i kada imate izdavača, autor mora učestvovati u promociji dela. „Mamine priče“ imaju svoj web sajt (www.mamineprice.rs), aktivna sam na društvenim mrežama (Facebook, Instagram), u prvih deset dana posle objavljivanja predstavila sam priče na Bazaru mama preduzetnica u organizaciji Centra za mame, čitala sam priče deci na KostaFestu, organizovano je više akcija i podržana sam od poznatih mama, magazina, prijatelja. Knjiga nalazi svoje čitaoce i to je najveća nagrada i deci i meni. Planiram nekoliko promocija tokom jeseni, možda i Sajam knjiga, a sigurno i širenje distributivne mreže.

Da li si pokušala da dođeš do izdavača?

– Čvrsto sam rešila da sve u vezi sa „Maminim pričama“ bude lepo. Razgovarala sam sa dve izdavačke kuće. Kada ste nepoznat pisac, uslovi saradnje ne idu vama na ruku. To nije slučaj samo kod nas već i u svetu. Da bih ubrzala proces i knjigu držala u rukama što pre, odustala sam od izdavača.
Uz to, ne znam pisca koji je baš zadovoljan saradnjom sa izdavačima. Ne kažem da ih nema, samo ih ja ne poznajem.

Da li je najvažnija prodaja?

– Ne. „Mamine priče“ su čista ljubav i razmena lepe energije. I samo se to računa.

Poruka za one koji žele da objave knjigu?

– Nije lako, nije besplatno, ali imati svoje misli odštampane – vredi svakog truda. Snovi se ostvaruju!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here